Tražeći podatke u vezi sa, po mom mišljenju, nedovoljno poznatom subkulturom Le Sape (Napredno Društvo Otmenih Osoba ili Société des Ambianceurs et des Personnes Élégantes), nedavno sam pročitala da je „sapeur iz Konga srećan čovek iako ne jede, zato što nošenje odgovarajuće garderobe hrani dušu i usrećuje telo“. Tim rečima je pripadnik pomenute subkulture, izvesni Michel, objasnio njenu suštinu, to jest odnos između siromaštva i ustanovljenog načina oblačenja. Međutim, ovo objašnjenje predstavlja samo deo jednog od mnogih razgovora koje je sa sapeurs-ima vodio, i 2009. godine ih objavio u knjizi Gentlemen of Bacongo, italijanski fotograf Daniele Tamagni.
U knjizi se navodi da je subkultura Le Sape nastala u glavnom gradu Republike Kongo, Brazavilu. Sačinjavaju je uglavnom muškarci, i to različitih uzrasta, zanimanja i izgleda, premda svi izgledaju kao osobe kojima sopstveni odevni predmeti znače „sve na svetu“ (budući da se isti smatraju izuzetno skupima ne samo u državi u kojoj žive, već i širom planete). U najvećem broju slučajeva reč je o odelima, šivenim po meri – neretko ih kreiraju proslavljena imena u oblasti mode – ali i o svilenim kravatama, štapovima i neobičnoj obući. Osim toga, sapeurs-i često među prstima drže zapaljene cigarete – mada većina njih ne puši – i odbacuju pomisao na više od tri jarke boje na sebi.
Pa ipak, meni se privlačnijim od puke garderobe učinila prožetost ove subkulture sa verom. Naime, u knjizi se kaže da „kada sapeur govori o sebi kroz sopstvenu odeću, on se divi Bogu“, u skladu sa čim se može zaključiti da se radi o naročitoj veroispovesti otmenosti.
Sem u Boga, ova crna gospoda veruje i u razgovor i kad god je moguće pokušava da izbegne neprijatna suočavanja sa drugima. „Mi poštujemo ostale ljude, mi ne volimo rat, mi volimo mir,“ naglasio je jedan od fotografovih sagovornika. Takav stav je i razlog zbog kog se, u svakodnevnici ispunjenom nasiljem, njihovo doživljava lekovitim i služi kao primer svima, a pogotovo mladima u zemlji. S druge strane, zalažući se za mir, sapeurs-i ujedno prevazilaze i puko podražavanje zapadnjačkog modnog uzora – subkultura se pojavila za vreme francuske vladavine na tim prostorima kada je stanovništvo počelo da usvaja evropski duh – koristeći garderobu radi pobune protiv datog stanja stvari.
Bez obzira na tu, rekla bih, ispravnu pobunu, nije malo ni onih koji optužuju sapeurs-e da se „šepure“ skupom odećom i to ponašanje ne nazivaju prikladnim, posebno ukoliko se imaju u vidu dva najpoznatija lica afričkih država – od kojih je jedna i Republika Kongo – siromaštvo i česti nemiri (u odgovoru na tu optužbu, u izjavi datoj za list Telegraph, britanski kreator Paul Smith je istakao da su potrebe zapadnjaka skoro zadovoljene u današnjem svetu, a da sapeurs-i, za razliku od ovih, moraju puno da rade i štede ne bi li sebi priuštili ovu odeću).
Na osnovu poslednje izjave, sve dok sapeurs-i ne prestanu da žive u oskudici, pretpostavljam da će dobra volja ostati ono što održava njihovu subkulturu jednako živom. Iz tog razloga, upravo dobru volju, a ne sreću usled posedovanja garderobe, protivstavljam siromaštvu i nemirima i imenujem je trećim licem Afrike. Trećim i, po ugledu na samu Le Sape, nedovoljno poznatim.
Autorka: Staša Đurđić
